 Аутор: Слободан Павловић Рукопис с насловом „Механизми синтаксичких промена у српском језику“ резултат је дијахроних истраживања српског језика која би се могла сврстати у област историјске когнитивне лингвистике. Аутор трага за механизмима језичких промена, било да се они посматрају као узрочници тих промена или као феномени који те промене прате и кроз њих се испољавају. Посебна пажња посвећена је сагледавању дијахроног варирања свеколиких релација између изворног перцептивно когнитивног домена као израза искуствено докучиве структуре и циљног домена као израза когнитивне надоградње. Те су релације осветљене 1) као метафоричко пројектовање семантички простијих језичких структура на оне семантички сложеније или 2) као иконичко пројектовање искуствених структура на језичке форме. Осим тога аутор разматра и домете типолошког кретања српске синтаксе од некофигуративног ка конфигуративном моделу, примећујући да је развој одрећеног језичког типа у уској вези са супстратско адстратским утицајима које дати језик трпи. Синхрони језички систем овде је схваћен као панхрона фазична структура у којој се преплићу садашњост, прошлост и будућност њена. |
Узроци и механизми синтаксичких промена у српском језику