Суфикс -јӣ се јавља у два вида: неизмењен, при чему има готово увек и иначицу -ијӣ, или с јотовањем претходног сугласника. Двојства -јӣ/-ијӣ данас се углавном сматрају једнако правилним (Стев., прва свеска, 570—571), с тим што се краћем облику даје предност, осим после основа са завршетком на два сугласника, где П93 (т. 74д) и П10 (т. 18в(2)) препоручују овчији, гушчији, врапчији. Пасји се данас употребљава само у том облику, док је голубији знатно чешће него голубљи. Након уснених сугласника настају завршеци -љӣ (жабљи, мрављи), -њӣ после н (јесењи, дањи), -ђӣ после д (медвеђи, говеђи). Тако имамо и -ћӣ (телећи и сл.), само се ту -јӣ с продужетком именице на -е, -ета слило у посебан суфикс -ећӣ. Изазива и палатализације: к > ч (вучји, човечји), г > ж (божји, вражји), ц > ч (птичји, зечји). Додаје се на увек именичке основе. Велика већина придева има у основи име животиње, са односним значењем везаним за целу врсту (навешћемо само краће облике, да не бисмо компликовали са заградама и претрпавали текст): овчји, козји, јарчји, пасји, мачји, пачји, гушчји, кокошји, птичји, сврачји, чавчји, јаребичји, препеличји, ластавичји, мишји, вучји, зечји, лисичји, веверичји, јазавичји, рачји, говеђи, медвеђи, лабуђи, кобиљи, крављи, бивољи, камиљи, лављи, жабљи, рибљи, мрављи, мувљи, јелењи (поред јеленски) итд. На људска или натприродна бића односе се човечји, божји, вражји, вештичји. Од им. неживог значења је јесењи, уз данас ретко дањи и благдањи (далеко обичније празнични). |
Тагови | |
Сродне теме |