Стандардно је СВЕ ВРЕМЕ. Средњи род сво (време, благо, имање, знање, сирће, село…), често се појављује у говорном језику, али га норма не прихвата. П10, т. 34в, прописује: све (нпр. све село, све време, у току свег тог времена), а не сво. Слично формулише и И. Клајн у Речнику језичких недоумица. Разлог за овакву норму углавном је историјски: некадашњи облик *vьsь имао је меко с, па је у средњем роду долазило до прегласа вокала о > е (уп. и данас меке основе мојЕ, нашЕ време : њенО, њиховО време). Старосрпске облике вас, вса, все (очуване у нпр. васколик, васцели, ваздан) касније је захватила метатеза (мењање места гласовима), па је добијено сав, сва, свЕ, иако то в није меко и не захтева е уместо о. Због тога се данас и јавља облик сво, који је фонетски исправнији. Овако изгледа деклинација те придевске заменице (придева). Ваља приметити да и у промени мушког рода постоји алтернација о : е.
Множина: сви̏, сва̏, све̏ – сви̑х – сви̑м/сви́ма. Постоји један случај када овај облик средњег рода не задаје потешкоће: када је поименичен (тј. кад стоји самостално), има само форму све — неграматично је На овом форуму можете питати СВО што хоћете да знате. То је СВО за данас. Пословично је занимљив и нестандардни облик сво у језику књижевности, употребљен, између осталог, због риме:
Напомене |
Све време или сво време